"Ponekad, kad imam nešto siće, volim da odem u kafić na kafu." Idem sam, niko neće sa mnom."
Tužne i teške riječi, ali izgovorene sa osmjehom. Ljubiša Novaković (22), uprkos poteškoćama u razvoju i teškim uslovima života, plijeni svojom vedrinom. Pomaže roditeljima, brine o bratu i sestri koji imaju teže simptome i kaže, uživa u muzici.
„Veliki sam ljubitelj narodne i zabavne muzike. Muzika mi opušta um i pomaže mi da zaboravim na brige. Najviše volim da slušam Slobu Radanovića, Darka Lazića i Emira Đulovića.”
Opisao nam je i u kakvoj kući žive:
"Kuća kao kuća, ali moglo bi biti bolje." Pukla je svuda. Noću bube izlaze, zidovi su ih puni. Sto i stolice su pokvareni. Nemam čak ni sijalicu u svojoj sobi. Volio bih da se soba sredi, okreči. Barem malo da bude kao kod drugi mojih godina, da se ovako ne stidim.
Malo bolje, ne treba bogatstvo.
Da imam normalan život, to je to...“
Pohvalili smo ga kako se oblači, na šta je on odgovorio „ljudi donose ono što im ne treba i tako se koristimo“.
Mogli bismo još puno pisati o ovom sjajnom momku koji nas može naučiti mnogim važnim životnim lekcijama, a prije svega da budemo zahvalni za sve što imamo.
Iako nismo bili sigurni da li da ovo objavimo u prvom planu, Ljubiša i njegova porodica to zaslužuju. Žele da se njihova priča čuje. Ono što ne zaslužuju je okretanje glave i zaborav!
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe stoga poziva sve dobre ljude da učinimo sve što je u našoj moći da im barem omogućimo bolje uslove za život. Ne možemo riješiti sve probleme ove porodice, ali možemo im na konkretan način pokazati da smo uz njih. Pomozimo im da dobiju kuću svojih snova!
Izvor: Humanitarna organizacija Srbi za Srbe
Постави коментар