Za politicki.ba piše: Damir Rastoder
Od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije do danas imali smo 72 različite regionalne inicijative koje su, prevashodno, uključivale zemlje zapadnog Balkana.
Neki od tih projekata su nestali i pre nego što su zaživeli, drugi su trajali kraće od zimskog raspusta, treći su nestajali kad su i njihovi kreatori odlazili sa političke scene ili su gubili izbore u svojim zemljama, četvrti su se jednostavno izgubili u balkanskim bespućima zbog nerešenih problema iz prošlosti. Zajednički imenitelj svim inicijativama je da su bile neuspešne i neprimenljive, izuzev CEFTA-e, pre svega zbog činjenice da se odnosila isključivo na slobodan protok robe. U suštini se radilo o sporazumu o slobodnoj trgovini, te je politika imala nešto manje uticaja na samu implementaciju jedne dominantno ekonomske inicijative. Čim se pokazala ambicija, pa i potreba, da se CEFTA proširi i na neke druge oblasti izuzev trgovine, doživela je sudbinu drugih regionalnih projekata. Istina, nije umrla, ali teško da se više može oživeti na način kako je prvobitno planirano.
Kao nadogradnja jednoj posustaloj inicijativi, promovisan je Berlinski proces od strane bivše nemačke kancelarke Angele Merkel. On je pored tzv. četiri ekonomske slobode (slobodno kretanje ljudi, roba, kapitala i usluga), predviđao i pomoć u izgradnji i obnovi infrastrukture, te saradnju mladih ljudi iz regiona. Efekti Berlinskog procesa bili su onakvi kakva je bila i politika njenog glavnog kreatora Angele Merkel – „mnogo zuji, malo meda daje“.
Nemačka kancelarka će ostati upamćena samo po diletantskim procenama i odnosu prema Putinu i Rusiji, a na Balkanu je inaugurisala „stabilokratiju“ kao sistem koji garantuje mir. A to znači manjak demokratije i višak autokratije, dajući otvorenu podršku svim nacionalističkim i populističkim vođama iz regiona.
Gaseći vatru benzinom, Merkel je, u dobroj meri, razbuktala sve antagonizme iz prošlosti, što je njen Berlinski proces dovelo do stanja kliničke smrti.
Tada se pojavljuje inicijativa „Mini Šengen“.
Kako nastaje „Otvoreni Balkan“
Nezadovoljni činjenicom da su evropske integracije zemalja regiona u krizi i da neće biti proširenja EU u dogledno vreme, Edi Rama i Aleksandar Vučić pokreću inicijativu „Mini Šengen“, koji ubrzo menja ime u Otvoreni Balkan. Oni koriste i nefunkcionalnost i neučinkovitost drugih regionalnih inicijativa (CEFTA i Berlinski proces) i pokreću sopstveni projekat milozvučnog imena.
Ključna razlika u odnosu na sve druge slične inicijative je u tome što predlog stiže „odozdo“, sa terena, od samih balkanskih vođa, bez učešća EU ili SAD.
Vučić i Rama branili su svoje čedo isključivo ekonomskim argumentima, ističući da će „Otvoreni Balkan“ doprineti većoj trgovinskoj razmeni i boljoj sveukupnoj saradnji zemalja regiona. Bivši makedonski premijer Zoran Zaev, naivno i detinjasto prihvata inicijativu, verujući da će preko Rame dobiti i podršku političkih predstavnika Albanaca u Makedoniji koji su neophodni činilac za sastavljanje svake vlade u toj državi. Sa druge strane, potrebno mu je da dobije Vučića za partnera, koji je inače, podržavao njegovog konkurenta Nikolu Gruevskog do poslednjeg dana.
U nemirima koji su se dogodili u makedonskom Sobranju, prilikom promene vlasti, učestvovali su i predstavnici srpske ambasade u Skoplju, u pokušaju da Gruevski zadrži premijersku funkciju.
Dok se Zaev rukovodio dnevno – političkim interesima, kako bi, pre svega, odobrovoljio i pacifikovao svoje kolege iz susedstva, Vučić i Rama su u „Otvorenom Balkanu“ videli šansu da se svi Srbi, odnosno Albanci, nađu pod jednim kišobranom.
Svojevremeno je Adem Demaći predlagao formiranje BALKANIJE (Balkanska federacija) kao model rešenja nacionalnih pitanja u regionu.
Ko je podržao „Otvoreni Balkan“
U Srbiji je projekat imao najveću podršku. Glasovi protiv „Otvorenog Balkana“ gotovo da se nisu mogli čuti ili su bili sporadični. U Makedoniji ta podrška nije bila plebiscitarna, čak je i predsednik Stevo Pendarovski izražavao rezerve prema ovom projektu. U Albaniji, po istraživanjima koja su tamo rađena, svega 26% anketiranih ocenili su inicijativu pozitivno. Na Kosovu je gotovo jednoglasno, i od vlasti i opozicije, kao i civilnog sektora, odbijeno da se o „Otvorenom Balkaanu“ uopšte i razgovara, jer je Berlinski proces bolji i prihvatljiviji okvir regionalne saradnje, zato što se odvija pod pokroviteljstvom EU. U Crnoj Gori se i po ovom pitanju pokazala jasna polarizacija tamošnjeg društva. Prosrpske partije i naravno Dritan Abazović iskazali su spremnost da pristupe „Otvorenom Balkanu“, dok je suverenistički deo političkog spektra bio izričito protiv, naglašavajući da je to par exelance politički projekat, a ne ekonomska inicijativa.
U Bosni smo imali sličnu situaciju. Srbi su bili ZA, Bošnjaci PROTIV, a Hrvati uzdržani. Jedino su Konaković i Nikšić, od bošnjačkih političara pokazivali, istina stidljivo, spremnost da se o tome razgovara. I na tome se sve završilo.
Sistemska greška Otvorenog Balkana
U politici je često važnije ko kaže u odnosu na sadržaj izrečenog.
Projekat je od starta imao lični pečat Vučića i Rame i to je uveliko uticalo na njegov krajnji ishod.
Podozrenje, naročito prema Vučiću, pa i „Otvorenom Balkanu“, povećano je kada je iz Srbije lansirana ideja „srpskog sveta“.
Politička podudarnost dva projekta, u sadržinskom i suštinskom smislu, više je nego očigledna, čak tolika da je „Otvoreni Balkan“ označen samo kao drugo ime za „srpski svet“. Razlika je samo u tome što se „Otvoreni Balkan“ brani ekonomskim argumentima, a „srpski svet“ potrebom za kulturnim i duhovnim objedinjavanjem svih Srba, ma gde živeli.
Kada je i Sergej Lavrov dao otvorenu podršku „Otvorenom Balkanu“, praktično je zakucao poslednji ekser u ovaj projekat.
Ako se zna da je od zemalja EU jedino Mađarska zdušno stala iza Vučića i Rame, onda je postalo jasno da inicijativa nema nikakvu šansu na uspeh.
Zašto su SAD podržavale projekat
Samo neko ko ništa ne zna ili ima loše namere, mogao je podržati ovo političko mrtvorođenče. Taj neko je Gabrijel Eskobar.
Ništa, međutim, ne iznenađuje od američkog diplomate koji je toliko dugo živeo i radio u regionu, a koji tvrdi da su korupcija i slaba ekonomija glavni problemi na Balkanu, a ne mržnja, nacionalizam, populizam, hegemonizam…
Ako u ovom Eskobarovom eksperimentisanju ima neke logike, onda je treba tražiti u nameri da se zadovolje apetiti jakih (Srbi i Albanci) na račun preostalih, malobrojnijih balkanskih naroda.
Drugo, Eskobar je verovao da će „Otvoreni Balkan“ olakšati rešavanje kosovskog problema, zbog proakivne uloge Albanije u njemu i njenog premijera Edija Rame, pri tome potpuno zanemarujući vrlo kompleksne odnose između Tirane i Prištine.
Treće, Amerikanci su računali da će saradnja na polju ekonomije olakšati rešavanje i preostalih pitanja iz prošlosti.
Rezultati ove Eskobarove strategije su katastrofalni.
Zemlje regiona su bliže sukobu nego bilo kakvoj saradnji.
Situacija na Kosovu je gora nego ikada od završetka sukoba. A „Otvorenom Balkanu“ se broje sati do konačne smrti.
Rama ga stvorio, Rama ga sahranio
Nedavna izjava Edija Rame da je „Otvoreni Balkan“ ispunio svrhu i da se treba okrenuti Berlinskom procesu, praktično je označila i kraj projekta čijem imenu je kumovao upravo albanski premijer. Nekoliko je razloga za iznenadnu i preranu smrt inicijative u koju su Rama i Vučić uložili toliko energije, lobiranja, a bogami i para.
Albanija je u oktobru domaćin sastanka Berlinskog procesa i očito je da se sada okreće projektu iza kojeg stoji EU i od koje se može očekivati konkretna pomoć i podrška za infrastrukturne projekte. Zagovarati istovremeno i „Otvoreni Balkan“ i Berlinski proces, može samo još notorni Dritan Abazović.
Ali ne i Rama.
On je procenio da bi dalje insistiranje na projektu koji javnost u njegovoj zemlji ionako ne prihvata, moglo imati teže političke posledice po njegovu vlast.
Treće, Rama je konačno shvatio da se krupni politički problemi ne mogu rešavati zahvaljujući samo dobrim ličnim odnosima, u ovom slučaju sa Vučićem.
Niko na Kosovu, a dobrim delom i u Albaniji, nije mogao razumeti da je Rama u boljim odnosima sa Vučićem nego sa Kurtijem i to u trenucima kada su srpsko – albanski odnosi na najnižoj tački od 1999. godine.
Zato mu ništa drugo i nije preostalo da kaže nego da je „Otvoreni Balkan“ odradio svoje.
politicki.ba
Постави коментар